Текст приредили: Милош Миловановић, Марија Шеган

Положај

Црква светог Мине се налази на старом сеоском гробљу у омањем копаоничком селу Штава, на 9км западно од Луковске бање. Ово село датира још из античког периода, а током средњег века било је познато по налазиштима олова, цинка, сребра и злата. Такође туда је пролазио и чувени дубровачки пут [1].

Историја 

Док једни тврде да црква светог Мине потиче још из 12. века [2], други сматрају да је подигнута у 15. веку од стране војводе Мркше Сићевског, истакнутог властелина српске деспотовине [1]. Наш познати археолог Јулка Кузмановић Цветковић каже да црква постоји још од времена када су Срби населили ове просторе, а да је велика обнова уследила за војводе Мркше [6]. Народно предање такође сведочи да су преци садашњих становника пренели при досељавању своју славу светог Мину и саградили цркву. На плочи изнад портала у цркву стоји натпис да је саграђена и живописана за време пећког патријарха Пајсија и грачаничког митрополита Силвестера, који су деловали у 17. веку. Овај податак указује да је до 17. века првобитна црква по свој прилици рушена до темеља [1]. Обновљена црква се касније помиње у записима из 18. века. Наиме, непосредно пред аустро-турски рат (1737 – 1739) пећки патријарх Арсеније Јовановић Шакабента посетио је штавску цркву ради успостављања контакта са народом из Топлице и њиховог дизања на оружје [3]. По неуспеху устанка и друге сеобе Срба (1737), Штава је опустела. Тек по ослобађању Топлице, аустријски сликар и путописац Феликс Каниц посетио је стару штавску цркву, која је била оскрнављена од стране Арнаута [4].

Црква светог Мине се данас простире на површини од 44 ари и 28 метара квадратних, а има својство споменика од знамените културне важности и под заштитом је државе [5].

Архитектура

Црква светог Мине, изузев занемарљивих измена, сачувана је у облику како је и подигнута. То је, наиме, једнобродна грађевина, архитектонски скромног изгледа, која је готово један метар укопана у земљу. Јулка Кузмановић-Цветковић тврди да је у време Турака постојао пропис да се све православне цркве које се обнављају или укопају у земљу или са стране наспу, како не би биле високе и да не би квариле поглед Турцима освајачима [6]. Кров цркве на две воде од камених плоча представља посебну реткост како у Топлици тако и у целој Србији. Олтарска апсида је полукружна са спољне и унутрашње стране, а наос и припрата представљају засебне просторне јединице, где је под покривен мермерним плочама. Фасада цркве је једноставна, од притесаног камена и сиге. Црква је готово без прозора, који су узани, као пушкарнице и служе првенствено као вентилациони отвори, а врата су ниска. По свој прилици црква је зидана тако да може да послужи и у одбрамбене сврхе. Лево од цркве налази се дрвена звонара, чије је звоно изливено у Београду 1938. године [1, 2, 5].

Унутрашња декорација

Црква светог Мине је једина црква у куршумлијској области где је фрескосликарство готово потпуно сачувано. За настанак њеног сликаног украса, међу мноштвом приложника, особитих заслуга имао је кир Андреја. Живописана је у доба Пајсија, у 17. веку, а живопис је данас већим делом сачуван. Као сликари се помињу Никола, Тома, Димитрије и Јован, који иконографским решењима и писмом одају своје грчко порекло [2]. Фреске су сликане у византијском стилу са постојаним бојама. Композиције су, наиме, наглашене на тамноплавој позадини, а детаљи су одвојени црвеним бордурама. У припрати су над зоном стојећих фигура илустрована чак четири циклуса: светог Мине, светог Николе, Богородичин Акатист и Страшни суд.

Археолошки налази

Археолошким истраживањима и ископавањима пронађени су фрагменти керамике, прстења, судова и других предмета, а који потичу из различитих раздобља. Такође је утврђено да је око цркве у 14. веку формирана некропола, где су били сахрањивани црквени великодостојници, а касније и локално становништво [6].

Литература

[1] Miloš Milovanović, Crkva Svetog cara Lazara – Prolom, digitalna arhiva MI SANU;  [2]  Споменичко наслеђе Србије. Непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја, Београд 2007; [3] Петко Д. Марјановић, Топлица кроз векове, Прокупље 2008; [4] Феликс Каниц, Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1989; [5] Душан Миљковић, Распеће вечности. Цркве и манастири куршумлијске области, Ниш 1998; [6] Енциклопедија за радознале <http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/18/РТС+2/965714/Енциклопедија+за+радознале.html> (17.11.2011)