На раскрсници друмова испред јужне капије утврђења (данас фрањевачког самостана) формирало се издужено насеље, не мењајући битно урбану матрицу кроз време. Први писани извор из 1391. помиње град Заботка, који је припадао сегединском санџаку до 1526. Евлија Челебија описује подељеност на унутрашњи и спољни град. У XVIII веку, добијањем статуса трговишта 1747 (када се звао Св. Марија) и 1779. добијањем статуса слободног краљевског града (под називом Маријатерезијаполис), почела је интензивнија градња. У XIX веку град се шири и развија, посебно изградњом пруге Сегедин–Суботица 1869. У првим деценијама XIX века израђују се планови уређења града, изводи регулација улица, каналисање водотокова, исушивање бара. Изградњу је одобравала Комисија за улепшавање града. Највише је грађено у периоду 1880–1914. Стамбено-пословне једноспратне зграде подизане су у централном подручју, док су по ободу зграде са високим приземљем. Јавне грађевине, подигнуте на прелазу векова су дво- или троспратне. Печат изградњи града дали су архитекти Јанош Шкултети (Позориште, Остојић палата), Титус Мачковић (две палате за Манојловиће, кућа Златна диња, Трошарина), Ференц Рајхл (Библиотека, Гимназија, породичне стамбене палате), Марсел Комор и Деже Јакаб (Синагога, Градска кућа, Банка). Конзерваторски радови извођени су на појединим деловима целине.