Генеза старог језгра Ивањице може се пратити од њеног настанка у XIX веку на раскршћу путева за Чачак, Пожегу, Сјеницу и Нову Варош, изгорелог у пожару 1847. Процват доживљава стицањем статуса и структуре варошице са чаршијом и функцијама административног средишта моравичког подручја после 1876. Као и код других друмских агломерација, урбану матрицу условила је мрежа саобраћајница, блокова и парцела различитих облика и димензија, чаршије сведене на једну – Главну улицу, која се пружа између два потока притоке Моравице. На средини чаршије формиран је мали трг. Дуж чаршије подизане су на регулационој линији пословно-стамбене куће, док су у унутрашњости парцеле дворишта, магацини и пратеће зграде. Куће у средишњем делу, ближе тргу, наслоњене једна уз другу, уских фронтова, густином изградње и бројем потврђују значај локације и функције центра. Најстарије куће подигнуте су у духу народне архитектуре балканске традиције, дрвено-скелетне бондручне конструкције, са дућаном у приземљу и станом на спрату. Бројнија је група кућа масивне конструкције, зиданих опеком и насталих крајем XIX и почетком XX века под утицајем еклектичке архитектуре историјских стилова или модерне. У оквиру целине је и црква Св. Арханђела (1835), споменик Ђ. Андрејевића Куна ослободиоцима 1941–45, мост (1906) и стара хидроцентрала са браном на Моравици. Конзерваторски радови су извођени на појединим деловима целине.