Према предању, манастир Јежевицу на падинама Јелице недалеко од Чачка основао је „Бан Милутин“ у време цара Душана. Предање се, међутим, не може потврдити артефактима, јер данашњи изглед цркве показује само две њене позније фазе, из XVII и XIX века. Сачувани су сви елементи за потпуну реконструкцију изгледа богомоље у XVII столећу. Подигнута по узору на рашку скупину храмова, црква је тада имала пространу, и споља полукружну апсиду, пар плитких правоугаоних певница којима се проширује једнобродни наос, слепу куполу, припрату одвојену од наоса високом дрвеном преградом и трем пред западним прочељем. Фреске олтарског простора и химнографски текст на профилисаном венцу показују раскошни таленат сликара Георгија Митрофановића, који их је извео 1609. Дружина која је 1637. осликала наос и припрату, осетно скромније даровитости, приказала је сцене из циклуса Великих празника, Страдања, Богородичиног акатиста и житија патрона. Око средине XIX века отворен је улаз кроз северну певницу, а западни зид цркве и трем су срушени да би се продужила припрата и подигао високи звоник са барокизираном капом и клесаним украсом на порталу. Недуго потом црква је добила и нови иконостас, за који је престоне иконе урадио Јанко Михаиловић Молер. У овој, данас мирској цркви најопсежнији конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури и живопису изведени су у периоду 1977–1979.