На месту старијег манастира је 1517. Андроник Кантакузин са браћом подигао цркву посвећену светом Јовану Претечи. Једнобродна, полуобличасто засведена богомоља састоји се од трема, припрате као посебне просторне јединице, наоса који је паровима пиластара организован у травеје и олтарског простора завршеног споља полукружном апсидом. Фасаде показују ћелијасто и зидање у алтернацији ломљеног камена и опеке, што цркву сврстава у невелику групу оних познијих храмова који начином коришћења градива следе средњовековна декоративна искуства. Значајнија обнова изведена је 1693. надзиђивањем и променом кровне конструкције. Недовољно проучен, сачувани живопис потиче из различитих периода. Најстарији слој, у наосу, настао је 1524. заслугом некога Петра из Софије. У средњим зонама зидова припрате виде се остаци живописа који није поуздано датован, па се претпоставља да је осликан после фресака наоса а пре фасадних слика из 1583. Богат тематски репертоар обухвата циклусе Великих празника, Христових страдања, Богородичиног акатиста и опширан житијни циклус патрона. У разнородним сликарским рукописима уочавају се и квалитети знатно изнад просечних, које најбоље илуструје композиција Страшног суда, приказана на прочељу. У последњој обнови, држећи се старог програмског распореда, зограф Јаков из Велеса са сином Ђорђем поново је живописао цркву 1902. Археолошки, архитектонски и сликарски конзерваторски радови изведени су 1986–1987.