Утврђени град Сталаћ подигнут је на огранку Мојсињске планине, 2,5 km јужно од састава Западне и Јужне Мораве. Сталаћ је имао стратешки значај, усмерен првенствено на контролу и одбрану прилаза српске средњовековне престонице. Подигнут кад и Крушевац, осамдесетих година XIV века, први пут се помиње у раваничкој повељи Кнеза Лазара 1377, потом 1395. у повељи књегиње Милице манастиру Св. Пантелејмону у Светој Гори. Према Константину Филозофу, Сталаћ је разорио турски султан Муса 1413. у свом походу према Крушевцу. Велики град Сталаћ утврђен је масивним бедемом са ходном стазом, зупцима и стрелницама и монументалном четвороспратном донжон кулом, познатом под именом Тодорова кула. Она је штитила Мали град, најуже градско језгро, накнадно формирано преграђивањем јужног дела Великог града. Централно место у Малом граду заузима палата са тремом. На супротној страни од палате, уз саме бедеме, размештене су зграде чија је намена била различита. Мали град заштићен је нижим зидом и сувим ровом испред донжон куле. Комуникација између градова одвијала се кроз капију на коју је касније постављена рампа за покретан мост. Од 1971. до 1979. вршена су археолошка истраживања и конзервација затечених и откривених објеката. Покретан археолошки материјал као затворен налаз, значајан је за проучавање средњовековне материјалне културе.