Манастирска црква посвећена Ваведењу Богородице у селу Павлица, задужбина Стефана и Лазара Мусића, нећака кнеза Лазара, подигнута је највероватније у другој половини девете деценије XIV века. Осликавање је завршено после Косовске битке у којој је Стефан, по свој прилици, погинуо. Манастир је обновио 1464. рашки митрополит Јоаникије додавши цркви спољну припрату и осликавши је на захтев господина Михаила Анђеловића, великог војводе, пореклом из Новог Брда. Основа цркве је триконхос развијеног типа са куполом која почива на слободним ступцима, а издиже се над коцкастим постољем. За разлику од типичних споменика моравске стилске групе којима припада временом и местом настанка, као и изгледом основе, новопавличка црква је од почетка била омалтерисана и окречена. Крајем XIX века саграђен је масивни звоник. Велики део живописа је пропао. Иконографски програм је уобичајен, са неким особеностима: Мртви Христ у проскомидији, ктитори без модела цркве, изостанак актуелног владара (кнеза Лазара) уз ктиторску композицију. Сматра се да су сликари дошли са југа, из македонских области. Фреске припрате сачуване су у фрагментима, међу којима су две ктиторске композиције, са митрополитом и, највероватније, великим војводом. Прво детаљно чишћење живописа било је 1954/55, године, а током последње две деценије обављани су археолошка испитивања и конзерваторски радови на архитектури и сликарству.