Манастир Дренча са црквом Богородичиног Ваведења дуго је лежао у рушевинама, да би обновљена црква данас окупљала вернике у жупи недалеко од Александровца. Пошто су кнез Лазар и патријарх Спиридон потврдили 1382. овоме манастиру поседе у области Крушевца и Браничева, сматра се да је подигнут непосредно пре тога, најраније 1379. Његови критори су Иваниш, угледни властелин цара Душана и потоњи монах Доротеј, и његов син, јеромонах Данило, који је био први игуман манастира, а касније постао српски патријарх Данило III. Црква је триконхалне основе, декоративно зидана сигом и опеком, са троделним олтарским простором и слободним ступцима који носе куполу. Архитектонске особености огледају се у ширењу основе са запада ка истоку, крстастим сводовима над просторима протезиса и ђаконикона као и варирању спољних блика конхи – певничке су полукружне, олтарска петострана, а апсиде проскомидије и ђаконикона четворостране. Клесани украс допрозорника, са необично компонованим људским фигурама, зооморфним и флоралним мотивима и преплетом, првобитно је био и бојен. Основом и елевацијом као и елементима секундарне пластике Дренча представља рану етапу настанка моравске архитектуре. Археолошка сондажна истраживања и конзервација остатака цркве вршени су 1952, 1967, 1971, 1983 и 2002, да би у периоду 2003–2006. краљевачки завод у целини рестаурисао цркву.