Цркву Сретења Христовог подигла је 1512–1516. деспотица Ангелина Бранковић као храм некадашњег женског манастира посвећеног св. Јовану Златоустом. Није познато када је црква променила патрона, мада се као храм Сретења помиње и пре 1633. Једнобродане је основе, засведена полуобличастим сводом, са олтарском апсидом споља петостраном, а изнутра елипсоидном, коју покрива издужена полукалота. У периоду између 1753. и 1839. дозидани су егзонартекс и звоник квадратне основе са два кордонска венца, а простор старе припрате и наоса је обједињен. Делови живописа очувани су само у нижим зонама зидних површина. Старији, настао 1633/34 налази се у некадашњој припрати, а новији, с почетка XVIII века, у наосу и олтарском простору. Значај овог сликарства, које у целини припада поствизантијској традицији, представљају његове иконографске особености, мада га изразита линеарност са наглашеном декоративношћу сврстава у просечна ликовна остварења. Иконостас скромнијег типа олтарских преграда сведеног програма, осликао је 1763. Димитрије Бачевић, вероватно уз сарадњу Теодора Крачуна. Иако се уочавају архаична решења при обликовању ликова и неспретност у композицији, иконографски образац има одлике развијеног Бачевићевог стила. Конзерваторски радови на живопису обављени су 1961, а иконостас је рестаурисан 1963.