На Савској падини, у српском делу вароши старог Београда, између 1829. и 1830. подигнут је конак првобитно замишљен као званична кнежева палата која је требало да покаже значај, друштвену и материјалну моћ српског кнеза. Конак је подигнут под надзором Хаџи Николе Живковића, главног кнежевог неимара, као кућа српско-балканског стила на три нивоа. Међутим, улогу званичне кнежеве резиденције преузео је конак у Топчидеру, а у конак на савамалској падини се 1830. уселила кнегиња Љубица са децом. Конак кнегиње Љубице је најрепрезентативнији пример сачуване грађанске архитектуре из прве половине XIX века у Београду, на коме се огледа спој градитељске традиције и нових европских утицаја. Традиционални елементи су најизраженији у унутрашњој организацији простора приземног и спратног дела, као и у кровној конструкцији са истуреним стрехама, покривеној ћерамидом. Европски утицаји огледају се у појединим декоративно-архитектонским елементима, посебно израженим у обради фасаде. До 1842. у њој су живели чланови кнежевске породице, након чега је неколико пута мењала своју намену и кориснике. Данас је у конаку смештен део експоната Музеја града Београда. У периоду од 1972–1979. на згради су извршени конзерваторско-рестаураторски радови. Рестаурација фасада и реконструкција ограде урађени су 2003–2004.