Село, као колективни ктитор, изградило је око 1600. богомољу са припратом и једнобродним, полукружно засведеним наосом. Паром пиластара повезаних полукружним луком, између којих је стајала иконостасна преграда, наос је одвојен од олтарског простора. Иако је апсида решена као дубока ниша, споља има уобичајен полукружни облик, док су нише протезиса и ђаконикона изведене у дебљини зида. Прозорских отвора нема на северном зиду, а они на јужном и источном споља су високи и узани. Једноставна зидна платна од притесаног камена оживљава једино пространа ниша на јужној фасади припрате. Фрагменти зидних слика из 1601/2. сачувани су углавном у зони стојећих фигура. Опсежна представа Страшног суда на западном зиду припрате делом прелази и на подужне зидове. Светао колорит, сигуран цртеж и склоност ка декоративности, најочитији на коњаничким представама св. Георгија и св. Димитрија у припрати, основне су одлике зографа који су декорисали храм. Дуго зарушена, црква је конзерваторско рестаураторским радовима 1968. враћена у своје првобитно стање.